* Palic *

Konzervirana, ali ne i ubijena prošlost – to je misao koja vam prođe kroz glavu ako vas put nanese na „Rokin salaš” na Nosi (Hajdukovo), u Rezervatu prirode „Ludaš”. Staza koja krivuda kroz njive, preuska za mimoilaženje dva vozila (osim ako jedno nije – traktor) i crni „šarov” koji glasnim lavežom javlja da stižu gosti... Laje, ali ne ujeda. Brzo se sprijatelji sa pridošlicama. Na salašu, po čijem dvorištu slobodno trče guske i morke, a tri crne mačke se ni milimetar ne povlače pred psom, zatičemo Florijana Horvata, preparatora zaposlenog u Gradskom muzeju, koji svake godine učestvuje u radu edukativnih kampova za decu koji se tu održavaju. Pitamo ga šta će se nalaziti u jednom od novih-starih objekata „Rokinog salaša”, a on kaže: „Najverovatnije suvenirnica, a tu su i objekti za držanje po nekog konja, magarca, krave... Bilo bi lepo za decu da to vide. Radovi su počeli jesenas i sada se privode kraju. Do 1. maja trebalo bi sve da bude gotovo”.
„Želite li kafu?” – ljubazna je Katika Veseć, koja već šestu godinu radi na „Rokinom salašu”. Brine o živini, vodi računa o objektima, sve što treba... A treba mnogo toga.
– Tu su u stvari dva salaša u jednom! Jedan, stari koji važi za spomenik kulture, vlasništvo je Udruženja građana „Etno lajf”. U funkciji je etno-kuće, ima za cilj očuvanje tradicije i edukaciju, i zato se tu može pogledati i zbirka etnoloških predmeta kojima su se ljudi služili na tim salašima oko jezera, dok je drugi deo izložbe posvećen upravo prirodi, prirodnim vrednostima jezera, i arheološkim nalazima oko salaša. Prikazan je i živi svet, ptice... – objašnjava mr Ištvan Hulo, član predsedništva „Etno lajfa”, i vlasnik drugog salaša koji zajedno sa navedenim čini celinu čije je ime „Roka tanja”.
– Pravo ime tog drugog salaša je „Salma”, ali oba salaša nazivamo jednim imenom – „Roka”, koje je daleko poznatije. To je jedna kuća registrovana kao poljoprivredno dobro, kao kuća za odmor. Prvi salaš je jako star, ima oko 200 godina, dok je moj (Salma) mnogo mlađi, izgrađen posle rata – ‘49. ili ‘50. godine. Bavimo se seoskim turizmom, na taj način što imamo sobe za izdavanje, primamo goste, koristimo pretežno sopstvene proizvode, a radimo, kako nalaže zakon, preko turističke agencije „Sam-turs” iz Subotice.
Na „Rokinom salašu”, smeštenom na istočnoj obali Ludaša, živeli su ljudi koji su se bavili prevozom. Čamcima su prevozili ljude na drugu obalu gde je bila (i još uvek je) crkva, groblje, pijaca... Poslednja se ovim poslom bavila Eržebet Salma od čijih je unuka novim vlasnicima „Rokinog salaša” ostalo mnogo dragocenih predmeta. A koliko je tetka-Eržiki (kako su je zvali) prijao život „u carstvu trske i vode”, prirodni ambijent, čist vazduh i zdrava hrana (što svima nama danas nedostaje) dokazuje i činjenica da je doživela duboku starost – čak 96 godina. A možda nije činjenica, ali svakako pokazatelj jeste, da je Ištvan Nađ, nekadašnji vlasnik „Rokinog salaša”, bio dovitljiv, lukav čovek, jer je stekao nadimak – Roka, što na mađarskom znači – lisica.
Pošto je salaš smešten unutar rezervata, sadašnji vlasnici bave se isključivo prirodnom proizvodnjom, bez korišćenja otrova, bez velike mehanizacije...
– Gazdinstvom mogu da se bavim samo restriktivno zato što negujemo prirodne proizvode u prirodnom ambijentu. Osim olakšica u vezi sa porezom od države ne dobijamo ništa, a ove kuće su jako stare, moramo da ih krečimo dva puta godišnje – naglašava mr Hulo.
A dokaz da vlasnici ne nalaze volje i vremena samo za održavanje, već i za adaptaciju postojećih objekata, jeste nova sala, izgrađena na mestu bivše štale, koja će pod jednim krovom moći da primi veći broj ljudi. A ko su gosti „Rokinog salaša”?
– Najviše imamo đaka, pogotovo u okviru jednodnevnih ekskurzija. To su mahom deca iz drugih gradova Vojvodine. Turističke agencije dovode klasične turiste koji žele da borave na salašima. Oni vole našu gastronomiju, lokalne proizvode kao što su vino, rakija, jabuke, mlečni proizvodi, naša živina... Ono što nemamo, nabavljamo iz sela, i to je posebno interesantno Beograđanima, Novosađanima, ljudima iz gradskih sredina. Posebna kategorija gostiju su oni koji nešto slave pa dolaze u grupama, ili izletnici koji žele da borave na obali rezervata, gde se mogu i (o)kupati... Početak sezone zavisi od vremena – ljudi se javljaju već od aprila, i to traje do oktobra. Sezona je kratka, a godina dugačka i veliki su troškovi održavanja, pa zato ovo nije jako rentabilno, već jedna dopunska delatnost.
Da bi na „Rokinom salaš” bilo još više posetilaca, prvo bi trebalo rešiti problem prilaza jer postojeći put nije odgovarajući. „Ako pada kiša veliki je problem jer autobusi ne mogu da priđu” – primećuje Hulo, i dodaje:
– Apelujem i na Opštinu da pomogne da se ne samo ova, već i druge etno-kuće sačuvaju jer evidentno je da se to može. A da bi se to ostvarilo, ona mora biti u funkciji, i zato svi ti spomenici kulture moraju imati odgovarajuće prilaze da bi se uopšte mogli prikazivati, a imamo šta da pokažemo! Na ovaj način prikazujemo naše kulturno nasleđe, a automatski ga i čuvamo jer ko bi danas živeo ovako?! Niko. Ranije su se takve stvari prenosile u muzej, ali su ljudi shvatili da to nije – to, nema tog doživljaja. Drugačije se osećate u ambijentu u kom možete i jagnje da milujete i te mirise da osetite, nego da ih gledate ispod stakla – zaključuje mr Hulo.
I zaista je tako. Dok čupate travu kojom nudite jednu ovcu i dve koze u toru iza kuće, vetar donosi miris jezerske vode. Okrećete se prema drvenom molu i setite se reči sagovornika koji vam govori da je voda čista i pogodna za kupanje. Zamislite sunčan dan i u mislima ste već u vodi... Iz sanjarenja vas budi blejanje ovce koja čeka novu porciju trave. Daleko od tipične gradske scene, ali scena koju (po)želite da sačuvate... T. M.

POD NOVIM KROVOM

– Imamo puno planova, ali nemao dovoljno novca da bi sve te planove i oživeli i obogatili ponudu. Ipak, za ovih desetak godina mnogo smo uradili. Napravili smo i nadstrešnicu za sedenje jer kada dođe sto ljudi, oni moraju negde da sednu! Baš ovih dana na Salaš su stigli ljudi koji obnavljaju krov pošto je u lošem stanju. Zanimljiv je način na koji se to radi jer je reč o starom zanatu kojim se danas malo ko bavi. Majstori iz Temerina potpuno obnavljaju krov, menjajući trsku. ..Izvor Suboticke